Лирски записи из Акаше

За В. и В.

Данас су ме походили пријатељи, врли и драги пријатељи вилењаци, који ме подсећају на празавичај, на прародину, на нешто праисконо и девичански чисто.

Подсећају ме на скривену и изгубљену лепоту душе, на дивотан сан из најранијег детињства.

Подсећају ме на праисконог мене из неког давнашњег живота у сну.

Сви моји пријатељи, по нечему, личе на мене; у свакоме се од њих огледам и препознајем и, надасве, сваког од њих осећам и слутим у тајинственим дубинама својега унутарњег бића.

Пријатељи су ми као сан хиперборејског песника вилењака; као сан који се само у песму, у поезију може преточити; као сан који се само на вилинским гајдама може одсвирати, у један сутон, румен и зелен, над равницом ветрова са далека горја.

 

(Негде у пољима банатским, 19. жетвара 7523. године.)