Лирски записи из Акаше

Свима нам из дана у дан бива све теже.

Из дана у дан, из часа у час, из трена у трен!

И мени је тешко, и све теже бива, баш као и вама.

Ја тешим, бодрим, храбрим и соколим вас, а и мени је тешко, тешко и болно.

Мене нема ко да теши и утеши.

Такав је мој пут.

Када ме притисне чамотиња и тескоба, када ме стисне безнађе и бесмисао, тада морам да се повучем дубоко у себе, у своје најскровитије унутарње светове, да призовем Првобитну Светлост, да призовем богове, виле и вилењаке, да призовем сунца и звезде, сазвежђа и звездана јата, да призовем сва знана и незнана бића из неких тајинствених оностраних светова.

На Земљи нема помоћи ниоткуда.

Нема више бежања и скривања на Земљи.

Остаје нам само Небо, само Вертикала!

Свет се променио, свет се коренито и убрзано променио.

Нема у свету енергија које нас хране, бране и штите.

Нема више радости ни у самој Природи.

И Природа је већ уморна, загађена и затрована.

И Природа се све више повлачи из света, из људи.

Љубави је све мање у свету.

Љубав је све ређа појава у свету.

Људи се више не хране љубављу, лепотом и добротом.

Како живети са смислом, и опстати, у таквоме свету?

А морамо да живимо са смислом, и морамо да опстанемо, и морамо да победимо!

Како?!

То је, у овоме времену, питање свих питања.

Сви смо ми на великом судбоносном и животном испиту: или вечан живот или вечита смрт!

Свако од нас сам бира.

Свако се од нас, сам самцијат, са самим собом договара.

Свако од нас доноси одлуке које се не тичу само њега, већ свих оних пре њега и свих оних после њега!

Али, те наше одлуке тичу се и Мајке Земље, тичу се Прамајке Васељене, тичу се планета, сунаца и звезданих јата, тичу се и свих иних бића у свим световима.

Није лако ником од нас.

Није лако, но, биће и теже!

А морамо да победимо, морамо да опстанемо, и морамо да живимо са највишим смислом!