Они су дошли и спалили наше храмове, градове и села, срушили кипове и тргове, убили наше жене и децу. Смеjали су нам се и рекли да су наши Богови мртви и да им се морамо покорити. Тама нас jе прекрила, човеколике звери, искежених зуба и крвавих руку, су нас окружиле. Али, гле, светлост се пробиjа кроз тмину. Богови устаjу из таме заборава, стара времена су се вратила. Устаjемо после векова ропства, кидамо ланце и упиремо поглед ка небу, ка Сунцу. Они више нису тако силни, тако страшни… сада jе то jадна, очаjна звер сатерана уза зид. Та звер нас гледа уплашено, моли да jоj опростимо, да jе поштедимо. Али, знаjте, милости више нема, мач мора бити забиjен у срце звери. Коначна слобода долази када звер умре. Више нисмо слаби, очаjни, уплашени. Сада смо челична песница, песница Богова, воjска коjа маршира под стегом Коловрата. Победа jе наша. Слава Боговима и Прецима нашим. Слава и Част.