Песме које записује Милорад Максимовић извиру из Душе Акаше.

Јер песник нити пише нити ствара поезију, он је само записује и преписује из виших божанских светова.

Ту поезију стварају духовна бића, бели и плави вилењаци, божански песници и певачи (серафими и херувими, како би рекли хришћани), па је потом само прослеђују кроз изабрану душу песника на земљи.

За земаљског је песника најважније да усагласи и усаобрази своју душу са Душом Акаше, да своју душу подеси на звездане, космичке и божанске вале, на божанске, духовне и космичке титраје и трептаје (фреквенције), како би та душа земаљског песника могла да прима и преузима оно што се емитује, што исијава, из Душе Акаше.

Песник се не постаје; песник се рађа.

Или си рођен за песника или ниси рођен, но, да постанеш песником – то не може!

Можеш постати било шта друго, али, песником – не можеш и нећеш.

Милорад Максимовић је рођен за песника, рођен песником.

Он је песник вилењак.

То се и осећа и види.

Поезија коју нам предаје, није од овога света.

То је поезија виших духовних и божанских светова.

То је поезија белих и плавих вилењака.