О мој роде племенити!
Једном стаде на камен високи
стену гримизну и поглед упути
у даљине оку непозате
у просторе где се светло тка…

И играле сене тада,
изнад свода светог града
упалише свете ватре,
подно гора белих шатре,
свака пута светога народа.

Певало се…
Ода с’ диже небу над облаке,
јер песма је титрај светла,
сад ка Оцу, ка животу свом
оде хвала душом свом.

Гледао си и видео
како љубав сутра ствара
где ће стопом газит’ деца
Божје искре из недара,
по земљици мајци тада…

Јер у Бога време стоји
прошли талас сада плови
ка јутрима нове наде
јер воља Божја даде
Љубав сад да све буде.

О мој роде племенити!
Фин-роде што речима певат знаде.
Духу твоме вечна здравља,
Љубави и благослова,
у вечности записано:

Љубав сија дивно сјајно!