Одавно познајем малу Зик. Умела је у трену треперења да личи на Ки-jу. Долазила је код мене на дуге разговоре. Дуго и дрхтаво је патила од самоће и осећаја несигурности и раздвојености.То јој је уливао неверни Брик, њен тадашњи момак.

Осећај раздвојености од момка, утврдили смо, само је површина. Али осећај раздвојености од Бога, осећај који носе људи дубоко у свом бићу, узрок је сваког бола, сваке патње, сваког јада и сваког чемера.

Једног предвечерја мала Зик је направила потпуно нови правац, и, сакупивши сву снагу, рекла му: -Ја сам ти давала, давала, и што је требало и што није требало. Имала сам непрекидно страх од твог одласка. Ти си гледао презриво и мржно на сваку критику. И одбегавао си, одбегавао, гледао ме немарце. То ми је развило упорност и вољу и неке друге углове гледања. И добро сам протресла стварност. Нећу да волим некога ко ме је мучио. Попићу руску каву и послати своју патњу и лењивост на твоје ливаде. Иди сада са својом преваром у земљу П р е в а р и ј у.  Тамо можеш још много да напредујеш и да добијеш високи чин.

Управио сам Бучура ка другој страни планине. Тамо се налази будућност моје шуме. И говорио сам безгласно малој Зик: -Немаш никаквих обавеза према тврдосрцашима. Кривударење је бољетица, тешка стена, а ти си добро разумела дубокоувидна значења. Нема безизлаза: мала врата ће ти отворити велика. Мислим да новинар зна своју сврху, хода усправно, и не заветује уопште.

И нека су вам благословени сви путокази и путеви!