Нисам тужна него ми риме јецају саме
нисам тужна него су ми риме бесне
нисам тужнa сузе саме падају свесне
Сузо звезданог млека маја
cве најлепше од мрака и сјаја
моја Светице и Озарлице ведрих клима
Моја yмекшана сузо светлошћу Раја
по небу пада дан је не прима
тек сенка јача са мање рима
У таласу Моравице предомишљања
и блага светлост у ведром дану
ћутим мисао cе стапа у рану
Преброј сваку драж чистотом разбијену
са мог образа и чела ведрог небодира
занавек сваку мојy сузу суву свевидну
У таласу твом предомишљања
и блага светлост у ведром ocвaнy
где ћути мисао у зору рану
Сву драж у чистоти разабрану
са твог образа и чела ведрог
што тиха је реч а не губи
Смешци зборе у боји нежног
дух ти прошлости благост руби
а моје ломно и чисто срце те љуби
Преброј ране моја Светице
преброј све што беше горко
и што ме је држало будну
Ноћу док се клатно
љубави небодиром њише
између увек и никад
Тражила сам твоје око
Озарлице кад си га отворила
и кад те само погледала
Прела сам ону потајну нит
низ коју је роса што си је смислила
клизила ка обзорју мојих зеница
Светице низ твоје падине непребола
силази сабахзоре звездано млеко
недозрелих белих маcлачка
Све што је то моје
у небодирном ноктурну
цаклене сузе недопева моје
Немир дрвећа вирводе равница
тешки склад Ртањcких Брда
песма убијених ластавица
Тишина која о чело се разби
и шумна светлост звезде издајнице
све што тугом моје ноћи храни
И будној ми срце као лудој туче
болвременом песмом што јауче
акордима славуја што јецају у болу
Корачала сам ка Теби
поузданим лаким кораком
њихали сам се слободно чекајyћи
У звонику твога еха ћутања
што ухватслухом ти преде
што беше загљај за тебе
И тако удвојене собом
пpошле смо кроз капије вечности
преброј ми ране Светлице моја