Лирика вечног тренутка

Савременим Србима – говорим о већини успаваних и неосвешћених Срба – највише недостаје самосвести и самобитности, достојанства, поноса и дичности.

Огромна већина савремених Срба некако делује млако, скрушено и снисходљиво, снисходљиво скоро до несувисле и бесловесне понизности.

При сусрету са иним племенима и народима, поготову са иним племенима и народима у окружењу као и на Западу, Срби некако делују преплашено и ушуткано, као да се плаше (или стиде) да гласно, јасно и отресито говоре о себи, о свом пореклу, о свом бићу и суштаству.

Та преплашеност, снисходљивост и ушутканост Срба осећа се, штавише, и у самом срцу Србије, а поготову у Београду.

Свака атлантистичка невладина организација, и у самом Београду, може лагано да ушутка сваку родољубиву и патриотску србску организацију, тако да се стиче утисак, да савремени Срби више и не умеју (или не смеју) да се достојанствено, поносито и дично боре за своја праискона права, за свој опстанак, за свој живот сушти, за своје битне и суштаствене ствари.

Нама, Србима, у овоме времену, највише недостаје праисконог хиперборејског, аријевског ратничког духа, јер овако млаки, снисходљиви и скрушени, ми, зацело, нећемо никамо стићи, па чак и ако – неким чудом! – стигнемо некамо, ми, овакви какви јесмо, нећемо тада требати никоме и ничему.