Лирика вечног тренутка

Ма колико се човек трудио на унутарњем путу ка савршенству, он ће, упркос свему, вазда изнова чинити грешке.

На мом животном и унутарњем путу – то без тескобе и зазора признајем – бивало је доста грешака, које сам ја превазилазио, и свагда изнова превазилазим, песничким стваралачким радом.

Што сам више грешио, све сам се више посвећивао стваралаштву, јер сам, у дубини свог бића и суштаства, слутио и осећао, да само стваралаштвом и посвећењем могу да савладам и победим своје слабости.

Сваки човек има своју сенку, ма на којему умном, душевном, духовном и божанском ступњу бивао.

Сенка – то су све наше слабости, мане, грешке, греси, пороци и немоћи.

Сенка нас вуче надоле, у каљугу и таму, вуче нас у провалију, ка ништавилу.

Наша борба са властитом сенком води се целога живота, од почетка без почетка па све до свршетка без свршетка.