Лирика вечног тренутка

Погледах кроз прозор: пун Месец, огроман и жут, на зелено-бадемастом небу понад модрих кровова у даљини!

Док сам зурио у Месец, однекуд се јави мисао-сан: шта чинити и како помоћи ближњима?

И рекох себи: ако већ никако другачије не можеш да помогнеш ближњима, расејаном Роду и Племену својему, а ти им пошаљи макар једну дивотну жељу, упути им преко Виших светова, преко Бога и свих светлосних и божанских бића, нешто из срца и душе, нешто што ће да их ободри, осоколи и окрилати, нешто прекрасно и дивотно што ће до њих стићи у виду благослова и љубави Унутарњег Неба.