Лирика вечног тренутка

Кад год осетим, да сам запљуснут таласом мржње који је стигао до мене незнано откуда – можда из неких сеновитих и мрачних светова што су дубоко скривени у мени или негде изван мене – ја гледам да то одмах сасечем у корену, гледам да што пре изиђем из тог вртлога и душевног осећања и стања које ме води у болест и смрт, јер не желим да икога и ишта мрзим у свету и световима.

И, не само што не желим да икога и ишта мрзим било где у Васељени, већ, штавише, желим да свакога и све љубим, желим да се препустим космичким и божанским титрајима и трептајима безусловне љубави, Љубави у Светлости, Љубави која је сама собом Светлост, Љубави која је сама собом и по себи Живи Бог Стварања.

Пут вечнога живота – то су моји најдубљи увиди са унутарњих путовања – води једино кроз Светлост несебичне и безусловне Божје Љубави.