Под окриљем ноћи,

хладан поветарац

милује ми образе

и у мисли навиру сећања

на наш, северни, пра-завичај.

Уз звуке псећег лавежа у даљини,
посматрам накривљен Месец,

како у облику сузе виси

и чека да нестане у бескрај…

Као да и он сам плаче над нашом судбом

и својим сребрнастим одсјајем

заклања треперење звезда,
које су вечна радост у мојим очима!