Пламене су горе наше,
живим светлом окупане
и са пламом неугаслим
живе оне вечно сад!
На њима су разбацане
оне које дају свети кад
биљке родне, Божји слад.
И на врху горе том,
над облаком и небом свим
стоји један сјајни град!
Вилин стакло и кровови,
Вилин камен и лукови,
Смарагд, Рубин и Сафира сјај,
а над њиме злато сја…
Пламом неугаслим бије срце Творца сад!
И пламење то у нама, посадио Творац сам!
Да се душе небесима вину,
да сад мудрост заручи истину,
и лепота с’миром крила шири,
јер у овом леже благо и талири…
Љубав вечним пламом сја!
Ето, тиме дише сав наш град.
Светло пуни срца сва,
она горе као ватра жива!