Лирика вечног тренутка

Данас сам чуо једну дивну животну причу, причу коју ћу дуго памтити.

Један Бели Србин, док смо седели у мојему врту за тиховање, причао ми је с толико радости, с толико унутарњег жара, с толико чедне љубави о својој животној сапутници – с којом у браку живи двадесет и седам лета – да сам ја, напросто, све време био задивљен и опчињен његовом искреношћу, честитошћу, чедношћу и племенитошћу.

Тај човек, напросто, обожава своју човечицу, своју животну сапутницу, своју Белу Србкињу, да сам ја, на тренутке, имао осећај, да ми ту божанствену причу казује само духовно биће из неких тајанствених и оностраних, вишњих и божанских светова.

Док сам слушао његову песнички надахнуту причу, која није од овога света обмана, превара, омаја и опсена, осетио сам, и схватио, у дубини својега бића, да једино Душа и Дух Белога Србства може да спаси све нас, да спаси сва бића, да спаси Свет, да спаси Васељену.

Само је још у Белога Србства сачувана таква лепота, таква доброта, таква дивота и таква чедна љубав за ближњега, за некога ко ти је мио и драг, за некога ко ти је важан и битан; важан и битан не само у овоме свету, већ и у свим иним – видљивим и невидљивим –  световима.

Њихова узајамна љубав, и после толико година проживљених у браку, јесте и данас тако заносна и дивотна као и пре толико лета када су се први пут срели и, у трену, препознали, и схватили, да су се дуго, веома дуго тражили, и да су једно за друго.