Рабиндранат Тагоре: Ишао сам сумрачном стазом једнога сна…
Ишао сам сумрачном стазом једнога сна,
да тражим драгану, која је моја била
у једном ранијем животу.
Њен је дом стајао на крају једне опустеле улице.
Њен омиљени паун дремао је на шипци,
на вечерњем ветру, а у углу ћутаху голубови.
Она спусти жижак поред капије и стаде преда ме.
Подиже своје крупе очи к мојима, и запита ме немо:
„Здраво ли си, пријатељу?“
Покушах да одговорим, али нам се речи изгубише и заборавише.
Премишљах непрестано, али ми имена наша не хтедоше пасти на ум.
У очима јој заблисташе сузе.
Она подиже своју десницу к мени.
Узех је и остах ћутећи.
Наш је жижак треперио на вечерњем ветру и угасио се.
(Препев на србски: Давид С. Пијаде)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Рабиндранат Тагор (бен. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, енгл. Rabindranath Tagore; Калкута 7. мај 1861 — 7. август 1941) је био индијски књижевник, драматург и филозоф.
Написао је више од 1000 поема, 24 драме, осам романа, више од 2000 песама, велики број есеја и друге прозе. Његова поезија се одликује једноставношћу емоција, есеји јачином мисли, а романи друштвеном свешћу. Главни циљ му је био повезивање истока и запада. Сам је преводио своју лирску поезију на енглески језик.
Добио је Нобелову награду за књижевност 1913. године.
Био је најмлађи син (седмо дете) хиндуистичког филозофа и верског мистика Девендранаха. Задивљен природом и њеним детаљима, своје прве песме написао је у својој осмој години. До седамнаесте године живота образовао се код куће, када је на очево инсистирање отишао у Енглеску и да би студирао права. Студије у Енглеској није довршио, већ се вратио у Индију и определио за књижевност. Током боравка у Лондону објавио је своје прве две збирке песама – „Вечерње песме“ и „Јутарње песме“.
Године 1913. добио је Нобелову награду за књижевност за збирку песама „Гитанџали“, управо у то време губи и жену и децу. Ову збирку песама је написао 1910. у Бенгалу, а две године касније иста се издаје у Лондону у преводу на енглески језик.
Године 1915. британска влада га је прогласила за витеза. Титуле се одрекао после масакра у Амрицару 1919. године, у знак протеста против владара.
Основао је експерименталну школу у Схантиникетану, засновану на Упандисанским идеалима образовања. Повремено је учествовао у Индијском националистичком покрету. Ту се спријатељио са Гандијем.
Најзначајнија дела су му збирке песама „Градинар“ и „Гитанџали“, а од романа „Бродолом“.
Тагоре је такође писао и приче, романе, позоришне комаде, есеје, мјузикле, путописе и мемоаре. Бавио се и сликањем и компоновањем.
Написао је речи и музику индијске националне химне (Ђана Гана Мана). Такође је аутор речи и мелодије песме која је данас химна Бангладеша (Амар шонар Бангла).
Умро је у свом родном граду 7. августа 1941. године.