Мир се најтеже стиче.

Најтеже и најдуже стиче, а најлакше и набрже губи.

Мир у срцу, у души, у духу, у уму.

Мир, дубок и све дубљи, мир најдубљи, мир који прераста у спокојство и блаженство.

Мир се целога живота стиче, а у трену губи.

Смирен, спокојан и блажен човек живи са Богом и у Богу.

Залуд нам сва знања и умећа, све вештине и чаролије, све религије и теологије, ако нисмо смирени, спокојни и блажени.

Све док нисмо смирени, спокојни и блажени не можемо ни Бога познати.

Све наше приче и знања о Богу падају у воду, ако Бога не осећамо и не видимо: у свом срцу, у својој души, у свом духу.

Бог је само у дубоком унутарњем миру.

У дубокој унутарњој тишини и шутњи.

Бог нам се јавља онда када ми претанемо бити ми, када изиђемо из своје љуштуре, када изиђемо из своје илузије и опсене, када изиђемо из свог болесног ума.