Седео сам јутрос у свом врту за тиховање, зурећи у моћне крошње топола у даљини, што дрхтуре, њишу се и трепере на лаганом јутарњем дашку.

И, гле!

Изненада се присетих стихова једне своје песме од пре четрдесет лета:

Ништа тако свирати не уме

бајну свирку од Искони плаве

ко нада мном тополе кад шуме,

кад под ветром повијају главе.

Док сам излазио из бића своје песме, чух разговор између двојице мојих суседа, мојих исписника.

Један се враћа из Града, узнемирен и нервозан, а други је управо кренуо у Град.

Први се жали овом другом, како је све ружно, одвратно и прљаво у Граду, и како га сви одреда варају, да би на крају додао: страшно се нервирам због свега тога.

Овај други – који је по природи својој још од младости своје смрен, сталожен и стрпљив – пажљиво саслушав јадивку првога, уместо било каквог коментара, постави му зеновско питање:

А је ли, колико те плаћају да будеш нервозан?!

Ово зеновско и философско питање, као гром из ведра неба, пресече нервозног човека, те он насмејен и смирен продужи својему дому.

Као што видите, бисери мудрости су свуда око нас, само ако пажљиво посматрамо и слушамо.

(Песника у Врту за тиховање, 28. цветног 7524. године, снимила кћи Ива.)