Зовем те Љубави моја,
дођи ми сва своја.
Љубичастом и плавом
најављује те јутро.

Замисао о вечном је могућа…
и јесте.
Јер када душом обојиш небо
бисери белине сјајне
и обриси твоје љубави,

чине живот могућим.

Душом ме својом такла
и донела неугасли плам свој
да споји се кристалом Божијег стакла
у једно суштаство самном.

Силима, силима!
Ти живи драгуљу светог светла
додиром оживиш
носиш живу ватру Творца.

Али ти бљесну вечно Силима,
кад те Љубав наших срца таче
познала је тада твоја суштина
како Творац сјаји кроз нас јаче.

Дотакла ме искра сјајна…
Пробудила…
Подсетила…

У њој ми срце вечно,
а у мени душа њена…

Нежно пева…
Јасно снева…