Тај диван облак,

мој предивни пријатељ,

са мном често разговара,

често ми се јави.

Јуче смо се гледали,

и док смо се дивили једно другом,

смејали смо се,

смех се чуо надалеко,

како људи веле.

Показивала сам људима око себе,

како облак мени збори,

како зна и разуме о чему зборим.

Причам како га волим,

на глас причам.

Кажем му да знам да су ту,

баш ту,

у овом трену

моји Богови

и како их видим,

гуркају се ко ће први и више

да ме гледа,

да дуже збори.

И поздрављам их све од реда

и понављам да их волим,

а облак се помери полако и доби облик срца.

Видели су то људи око мене

и не могаше поверовати

да облак чује шта му ја зборим.

Покажем им да умемо још,

и наставимо…

идем сада, облаку мој,

путем који, кажу, није лак.

Прати ме и помози

да безбрижно до реке стигнемо.

Спуштали смо се путем стрмим

 а облак нас прати,

и промени облик.

Личи на најлепши град,

са најлепшим дворима…

дивила сам се тој лепоти,

смејала се опет оним смехом

као када дете мајку своју види.

Док су се остали бринули како ће стићи до реке,

ја сам се смејала и причала са мојом облком.

Пут је био стрм,

ја га лако прелазим

јер мислима сам у оном граду

на облаку

и лако газим стазом коју познајем.

И ето нас код реке,

без муке смо стигли…

погледам у небо да видим мој облак,

а он опет променио облик.

Сада јасно видим подигнуту руку,

као да ми маше,

као да ми каже:

сада сте добро,

наставите,

а ја одох.

Уме он да се појави често,

 и када ми опет дође,

писаћу вам 🙂