Видела сам…

Нисам сањала, била сам тамо,

када је Творац позвао моје сећање, мој дух, да се сети где је дошао,

да увиди шта је било и шта ће бити.

Осетила сам жаришта, која су за собом остављали нељуди, машине…

отварам очи и гледам, нисам више у својој соби, у својој кући…

на бојном пољу сам, усред рата.

Машине убијају људе, нељуди их прате, заједно нас требе,

желе сатрети све што Творац створи.

Устајем са земљице миле, гледам око себе, све нестаје, прже, пале, руше и прогоне.

Помислим: бежи колико те ноге носе, бежи, спас тражи у оном граду, што се надзире!

И потрчим снагом и брзином вука, трчим испред машина и нељуди, који ме јуре, пуцају у мене…

Творац ми пут отвори и крила створи, сада летим у тај град, освртајући се иза себе, да ли ме нељуди прате.

И стигох у град нетакнут, и утекох машинама и нељудима…

Осврћем се, нема машина, нема нељуди, утекла сам.

И шта сада?

Гледам, град је од камена, улице од калдрме,

има људи које гледам, шетају, уживају, као да не знају да је рат тамо изван,

као да су опијени, залуђени…

Вичем из свег гласа да беже, да се склоне, да машине и нељуди долазе да…не, не вреди,

мене нико не чује, мој глас је немоћан у односу на карневалску музику која се чује, која их опија.

Схватим да су опијени и да их нељуди опијају да их лакше поробе.

Док их гледам, чух речи једног човека из те опијене масе:

овде је манастир, хајде да га видимо, нисмо дошли из Италије да би само мизику слушали.

И опазих га како одлази са пријатељом у уличицу малену,

и сватих да треба да их пратим, јер знају пут до манастира.

И пођох за њима ношена мишљу да је ту спас од машина и нељуди.

Дошла сам до манастира али…нема га, срушен је, нема га, и туга ме обузима.

Окупља се маса људи, сви жале, тужно гледају у срушен манастир, знају као и ја да је крај …
И пробуди се манастир,  тресе се земља, нестадоше облаци, тама се надви.

И пробуди се светиња и створи се Златно Јаје, створи се и Сунце у њему.

О лепоте, Боже мили!

И кренуше сви ка Златном Јајету

да спас нађу, али Јаје не даде да се до њега попну.

Како закораче, тако се земља затресе и отвара,

не да Бог ником да приђу.

И кренем ја, да покушам да Творцу дођем…

и дозволи ми Бог, дозволи ми да му приђем.

Заустави земљотрес и затвори земљу, направи ми стазу да по њој ходим к Њему.

Дођох Творцу у Златном Јајету, дођох Сунцу…

сама рука се усуди да додирне Златно Јаје у коме Творац (Сунце) обитава

и гле, глас из мене прозбори: људи, Сунце не пече, Сунце греје…

Осмехнух се, јер осетих спокој

и тада ми Творац показа шта је било и шта ће бити.

Гледам око себе, све нестаје, све Творац руши, мења, све из почетка.

Мења реке, мења планине, мења све.

Земља се отвара, све оно горе повлачи доле а оно што беше доле, подиже горе.

Чујем Творца како збори,

збори гласом који је истовремено и леп и опсан, и мио и груб…као да је љут…
Чује се глас са неба,из земље, како прича тако нељуде сатире…

и застаде и обрати се мени, најмилији глас ми рече:

НЕ БОЈ СЕ!
То је довољно, то је одговор на сва моја питања,

то је одговор на сва моја дела,

то је све што ми треба…

НЕ БОЈ СЕ!

тако Творац рече.