Драган Симовић: Путовање кроз звездане и светлосне капије ка Златноме Ирију
Осећам свим бићем својим, да је у свету све мање светлости, све мање животних сокова и дејстава, све мање енергија љубави, док је у људима све мање ведрине, радости и топлине, све мање милине, красоте и дивоте у срцима и душама њиховим.
Вилењаку све теже, све мучније и све болније бива у свету међу људима без срца и душе, у свету који трује и поништава сваку љубав, сваку доброту, сваку лепоту и сваку радост, у нама и око нас.
Има тренутака, кад ми се чини, да више не могу ни дана једнога да боравим у овоме свету.
Но, није то само због година мојих, а, можда, и јесте!
Чини ми се, а то и осећам, да на Дивот-Земљи нема више места за нас беле и плаве вилењаке.
Као да нас Дивот-Земља више не држи, не храни, не чува и не штити!
Као да су ово наши последњи дани и часи у овоме свету!
Обраћам се, и молим се, без престанка и предаха, Извору Живота, Створитељу и Мајци у Светлости, свим светлосним и дивотним бићима, свим белим боговима и белим богињама, свим вилењацима и вилама као и вилин-краљици Дивот-Светлуши, да ме још мало укрепе и подрже у овоме свету, те да ме, кад буде дошао тај час, проведу кроз звездане и светлосне капије до Златнога Ирија, у светлосне и кристалне Дворе Створитеља.



Вилинска песма коју на вилинском језику поје:
ДУШИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ.
Мој дивни вилењаку
Шаљем срцу твом
снаге и светлости
онолико колико
мом срцу остављам.