На врху планине окован стоjим
Гледам далеко преко снежних планинских врхова.
Jош увек видим чопор своj, храбар и поносит
А знам да више нису живи.

Они су пали, jа jош стоjим.
Прогнан, окован, понижен…
Ипак се не предаjем, борим се до краjа
Да би легенда о великом чопору вечно живела.

Давно jе било кад смо се борили,
Кад jе ариjевска воjска стег коловрата победнички носила.
Пред нама су падале мрачне воjске Чорта и Ахримана
Цео Ад jе дрхтао од нашег корака.

Убиjали смо, прогонили, гинули
За Крв и Тло смо се борили.
Наша jе част увек била верност
За Расу смо све давали, а ништа нисмо тражили.

У хаос смо ред уводили,
У мрак светлост доносили,
Злочинце казнили, праведне наградили.
Били смо воjска Богова, данас само сенка.

Стаjао jе чопор на граници два света
Хордама Ада пролаз ниjе дао.
Ал’ свему кад-тад наступи краj
Чопор jе на боjишту пао.

Брат до брата, друг до друга
Сви мртви на боjишту леже.
Вучjа крв се пролила, вучjа снага jе срушена.
Лешинари се веселе, хиjене се кезе, jер Раса jе пала.

На руке и ноге ставише ми окове тешке
И пред Кашчеjа страшног ме воде.
Нисам се уплашио тог грдног створа
Стаjао сам поносито и у очи га змиjске погледао.

Не могавши да издржи поглед моj, он повика:
– Водите га на планину и окуjте,
Нека гледа пропаст Рода свог,
Нека види Мидгард у пламену.

Jош увек на краjу света окован стоjим.
Из далека видех брата свога,
Летео jе према мени поносити орао, господар небеса
И слободу ми доносио.

Осмех ми озари лице,
Куцнуо jе час за освету.
Жедан крви, без милости стижем
Да лажног бога са престола свргнем.