Овај коментар можда нема везе са прелепим писањима Драгановим, али осећам потребу да напишем по коју реч о синоћној посети.
Ово је опомена за ,,оне,, или ,,оног,, што ноћас дође да ме сатре.
Обраћам ти се, бездушни, добро прочитај ово, више пута, ако треба, да запамтиш, да запамтите и ти и твоји:

НЕ БОЈИМ СЕ!
Видео си ме, чуо си ме, да сам те звала да изађеш, да те видим, да се боримо. Не смеш, не смеш да се појавиш, а нападаш мучки, тако једино и смете.

Глас мој хоћеш, а шта ћеш са њим чинити када ће те прожети.
Од данас све се мења, од данас ловац постаје
ловина!
Долазимо, бездушни, наћи ћу баш тебе, тебе што ноћас мучки нападаш!

Од данас си ти моја ловина!

(Високо горе у стенама Србије, где орлови гнезда свијају, дивотан споменик светом ратнику србском.

Тај свети србски ратник и данас будан бдије над свим Белим Србима и Белим Србкињама!)