Пре неки дан, јави ми се, телефоном, Вероника из Крагујевца.

Некако је, преко некога, дошла до мог броја, а до мог броја и иначе није тешко доћи!

По боји гласа, по нагласку, акценту и дикцији, осетих одмах, да је то једна племенита, чиста, чедна и честита душа.

И да је млада, надасве!

И заиста, Вероника има двадесет и шест година!

Из њене искрене приче, сазнах да је просто одушевљења новим сазнањима, до којих је дошла читајући лирске и друге записе на Србском журналу, о Белим Србима, о ВедСрбима, о Србима Хиперборејцима, о Словенству, о нашем Миту и Предању, о Перуновим Ведама.

Имала је доста питања за мене, али, све су то, заиста, искрена, простодушна и смирујућа питања, питања из  једне детиње наивне, а умне и духовне радозналости, што, зацело, и јесте одлика већине младих, бистрих, душевних, умних, духовних и пробуђених младих људи.

Вероника ускоро путује за Русију, и тамо ће остати неко – не знам које! – време, па би, како ми рече, желела да ступи у везу са оним младим Србима и Србкињама који већ бораве у Русији или ће ускоро, попут ње, такође кренути пут Русије.

Лепше би се и безбедније осећала, каже ми, када би упознала неке сродне и честите душе из Србије с којима би се виђала и дружила на путу до Русије па и у самој Русији, јер, некако, стрепи да сама, а тако млада, крене на далек пут без иког свог!

Будући да ја не знам никог поузданог на кога бих могао да упутим Веронику (а Веронику доживљавам као своју кћер!), одлучио сам се да о томе нешто напишем за Србски журнал – што, ево, сада и чиним! – па ће, велим, неко од наших дивотних читалаца, можда, и притећи у помоћ овој младој и чедној Белој Србкињи.