О, Радости, о, Дивото моја! – тихо је беседио Оран Велес, Песник са Белог Севера, док је миловао и тешио Мирију, блудницу из града Магдале, коју је синоћ спасао од разјарене и дивље руље која ју је, због блудничења, каменовала и љутим кнутама шибала до крви – исцелићу, Мирија, Красавице Сунчева и Сневалице Месечева, исцелићу љубављу својом све ране тела твојега, све јади срца твојега и све боли душе твоје.

Каменовали су те и љутим кнутама до крви шибали сви они којима си, несебично и штедро, дивоте и чаролије љубави своје откривала, они којима си заносном песмом и вилинским плесом страсне и тајанствене путеве до Иријских вртова показивала, они којима си и тело, и срце и душу своју даривала у свако доба дана и ноћи, како би, макар на трен, из смртности своје у бесмртност прешли, али они нису могли ни да виде ни да осете нити, пак да наслуте Божанство Лепоте у теби, Богињу Љубави у теби.

О, Мирија, Снаго и Љубави моја, како те само љубим свим бићем и срцем својим и свом душом својом, али не због себе, већ због тебе, Красавице Сунчева и Сневалице Месечева!

Сви су те волели само због себичности и саможивости своје, због пожуде и похлепе људске; сви су те развлачили, мучили, кињили, цедили, черупали и исисавали, отимајући од тебе и тело, и срце, и душу и дух, да би те што више понизили, да би те згазили, да би се над тобом попут животиња иживљавали, а ја те волим, Мирија Безгрешна, не због пожуде и страсти своје, већ зарад лепоте, красоте и дивоте у твом срцу, у твојој души, у твом божанском бићу.

Волим те, Богињо моја, јер желим да Ти будеш Ти, да Ти будеш оно што јеси, оно што ти је од Створитеља и Мајке, што ти је од Богова и Богиња, дано да будеш…

Љубећи тебе, ја љубим себе у теби, ја љубим Бога у теби, ја љубим Мајку у теби, ја љубим све мајке и све драгане и све невесте у теби, у срцу твојему, у души твојој; ја љубим све што је лепо, племенито, женско и божанско у теби, о Мирија, Радости и Љубави моја!