(ВИЛЕЊАКОВИ УВИДИ ИЗ АКАШЕ)

У тренутку умирања, ми не излазимо из Живота, већ из Облика у којему смо само накратко (привремено) боравили.

Живот је Свуда и у Свему; Живот је Све; Живот нема својих супротности и опречности.

Страх од смрти јесте последица нашег везивања и поистовећивања са Обликом, са Формом, са физичким (материјалним) телом.

Али, ми нисмо Облик, нисмо наше видљиво и опипљиво физичко тело; ми смо с ону страну свега видљивог, с ону страну сваког Облика и Обличја у Простору и Времену; ми боравимо у Вечности, у Водеану Вечног Живота, Живота који нема ни почетка ни свршетка.

Напросто, немогуће је изићи и нестати из Живота, јер, куд год да кренемо – ми смо заувек у Животу, у Једном-Те-Истом Животу који нема својих супротности, нема својих опречности, који се ничим не може поништити.

Излазак из Живота јесте истовремено и улазак у Живот, зато што наше тело није Живот; наше тело је само Облик Живота, а сам Живот је иза и с ону страну Облика Живота.

Живот је изван Обличја, изван Облика, изван Простора, изван Времена.