Шири се топлина

преко твога лица и мази ти очи,

један зрачак светла што ти вести носи,

казује ти немуштим језиком,

објављује тајне, вечне снове

присећа те ко си…

 

 

Из сржи свемира проструја

спознаја самобитности недовољне…

Отвори се тада прва спирала

и изнедри букет светлости из утробе своје.

Крвотоком љубави -СВЕТЛО- обасја празнину

и тама се заувек повуче.

Завибрира радошћу стварања таласна суштина

и по вољи Творчевој згусну се светлост!

У чврсто постојање – у коме многи који сада ходе,

добијају поруке давнина…

 

И оне гласе:

 

Све што се налази у Васељени,

то се у Љубави садржи.

У Љубави је Створитељев тајни запис,

свих прошлих и будућих Стварања.

И да све нестане у свим световима

а Љубав остане,

тада је све сачувано,

тада ништа нестало није.

И затвори очи
и отвори срце
и рашири крила
и осети како љубав 
храм у твом срцу тражи…
И пусти је нека ту остане,
нека снева.
Заувек кроз светло
нека те води.

 

Срцем ходај и душе љубављу води,

јер у њему је светлост неугаслог плама…

…која нема крај,

таму сажиже и светли ка слободи,

јер љубав у срцу што светли

оружје највеће је твоје – знај!

 

Душо светог светла

на рођењу своме из милине Божјег ока си потекла.

Ти си текла и текла

да би свој пут љубави
од прашине и таме

сузом секла.

Ти си очувала

жар неугаслог плама

и сјајну искру ока свога

пунy милости

Творцу си вечно слала.

 

 

Светлосна се мрежа плете

у спиралу дивнy

у Вечности разбуђену – Живу!

Преплићу се срца Рода

под капијом Плавом…

Све Сварожић до Сварожића!

 

И харфа се чу…

Јер арија тишине је без краја сама.

Она крије велике долине где нема срама…

Где влада мир и Љубав у душама.

Зато оне овде зборе:

 

И напросто знам

Зашто смо сада овде

И одакле смо дошли.

Са искром светлости у нама

Ту смо да озаримо

Нашу браћу

И одагнамо таму!

 

Мој поглед је увијек ка небу.

Реци ми Боже шта видим то…

Прекрасна свијетлост грли Земљу

у људима буди нешто свето.

Боје су дуге сад свуд око нас

кише су постале златни прах

дрво живота на извору блиста

мога је Рода душа чиста.

 

 

Искро сјајна,

што раздвајаш светлост од мрака,

пробуди успаване, дотакни неодлучне…

Засијај и покажи им пут.

У мени сијаш вечним сјајем,

јер Творац упали светлост и растера незнање.

Сада видим душом чистом,

да сви смо исто,

иста искра што по угледу на Творца сја

и љубављу својом отвара срца сва…

 

И хорски се гласно чу а и тихо.

Као шаптај громова…

 

Воли ближњега свога

Као самог себе

Јутро,

Златокруг Жарка Сјајка

Источњака.       

Вече…

Пуно лице Хладка Сребрењака

Западњака.

Ноћ.

Спава Бела Светлост

Спремна за истрк!

Благо вама људи!

Кроз вас гледам Господа Милосног!

С в е   в а с   љ у б и м !

И песме тада заплесаше,

Створише се вали светла!

Запљуснуше они Све-Мир!

 

Јер буде се кћери светла,

и синови светла сјаје!

Изнад свода од кристала

где се чува вазда знање.

Полетеше Паунови и са њима Жар птице!

Звезданим се прахом

оне тада окитише.

Јер је Творац радост сама!

Љубав вечна – сјајна плама.

Која живо Светло ствара…