Стојим сам на врху планине,

зрак струји,

тихо вибрира као небески поток.

Иза склопљена ока  слажу се боје у потпуном миру.

Не постоје мисли,

не постоје слутње

не постоје сумње.

Тек тиха плима свести нараста у мени,

једва осјетно,

неумитно и јасно.

Управо сањам цијели један свијет

како настаје у замаху крила великог орла.

Буди се вјетар

носи сјеме живота

вријеме и простор,

пуне се звуком,

бојом и мирисом.

Једна душа улази у тјело,

пали свијетло у очима

и отвара врата

пјесми

да уђе.