Крешимир Микић: Ноћ
Ноћ
Пала је ноћ.
На лице планете
тмина се краде,
тихо и вјешто
ко опрезна мачка кад крене у лов.
У самотна брда
понире сунце.
Нејасне слутње додирују свијест,
излазе сјене
на обали ријеке,
крећу се лако,
започињу плес.
Ноћу ми мисли
у сновима лебде,
ноћу ми срце ко звијезда сјаји,
ноћу ми душа блуди у свијет.


Крешимире, дивотна ти је свака песма!