По једном древном предању Белих Ура, Створитељ је Човека замислио као Бога.

Човек је требало да буде Бог.

Човек је и створен да буде Бог!

Да буде Бог и да саучествује у Створитељевом Стварању.

Бели Ури говоре о томе, како је, по Замисли Створитеља, свако од нас требало да буде попут Сварога, Перуна, Свевида, Даждбога, Мокоше, Роде, Светлане, Србоне, Ладе, Весне и свих иних белих богова и богиња.

Да будемо бесмртни, вечни и да, вазда изнова, обнављамо и препорађамо сами себе својим властитим божанским даровима и моћима.

Јер, човек овакав какав данас бива, гле! јесте карикатура палог Бога, палог Божанства.

Човек је најтужније, најбедније и најтрагичније биће на Земљи.

Човек је биће заглављено између упоредних светова, између света Богова и света животиња.

Није Бог, а није ни животиња.

Или, пак, мало једно, па мало друго.

Нити може Навише, нити, опет, може Наниже.

Као заглављено дизало између спратова.

О томе сведоче древна предања у свих словесних раса, народа и родова.

Али, сам пад Бога у Човека и даље нам остаје највећа мистерија.

И поред свих тајних знања и сазнања, још увек нам није посве јасно шта је проузроковало пад Бога у Човека.

Чини нам се, на тренутке, да смо близу одговора на ово питање свих питања, но, ипак, тог правог одговора још увек нема.

Отуда, свакоме од нас, понаособ, преостаје једино да свако, сам и за себе, у свом најдубљем унутарњем бићу потражи одговор на ово питање.

Да реши највећу загонетку самог Човека.

Решење те загонетке јесте кључ за сваког од нас.

Кључ за све оно што ће уследити после тога.

Тек пошто откријемо и одгонетнемо узрок самог пада Бога у Човека, моћи ћемо да кренемо путем Навише.

Моћи ћемо да се вратимо међу Богове, где нам је и место одређено, по Замисли, Науму и Намери Створитеља.