– у славу песника и сликара Ђуре Јакшића, који се родио године 1832, августа/гумника  осмога  –

У црном плашту нема богиња:
слободне душе то је светиња.
То глуво доба, тај црни час.
Ал какав глас?….
По тамном крилу неме поноћи
ко грдан талас један једини
да се по морској ваља пучини,
лагано хуји ко да умире,
ил да из црне земље извире.
Можда то дуси земљи говоре?
Ил земља куне своје покоре?
Ил небо, можда, даље путује,
да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
последњи пут се са земљом рукује…
Па зар да неба свету нестане
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане –
тама?
И ход се чује…
Да л поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази.
Ко да са оног света долази?
Ол крадом облак иде навише?
Ил боник какав тешко уздише?
Ил анђео мелем с неба доноси?
Ил оштру косу да га покоси?
Да љубав не иде?…..Да злоба није?….
Можда се краде да нам попије
и ову једну чашу радости?
Ил можда суза иде жалости
да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?