Драгану Симовићу

У раздање,

кад засузи маховина,

сељак из твоје песме

изнедриће вапај

и све ће, сневесељено,

под копчом сунца

још гркије бити.

Реч чемерну изговорићеш

и од њене јеке

окамениће се биље,

обледиће реке,

пресушиће врела,

а врата пакла

одшкринуће се само.

Коју ћемо воду пити

кад опет проговориш,

коју ћемо веру

обноћ веровати,

кад реч чемерна

врата пакла

отвори сасвим?

(1990)

Данас ме – изненада, како то и бива – походи врли пријатељ, песник и посвећеник с којим се нисам видео, можда, и двадесет лета.

Донесе ми, с посветом, пет својих песничких књига!

У једној од књига, чији је наслов ПОСВЕТНИК, а која је објављена 2014. у издању Народне библиотеке „Данило Киш“ у Врбасу, нађем и песму мени посвећену.

Надахнуће за ову песму, мој драги пријатељ, песник и посвећеник Милош Јанковић, примио је слушајући моју песму објављену пре четрдесет лета, а зове се КАД СЕЉАК УМИРЕ.

И ту своју песму, објавићу овде испод овог записа.

Драган Симовић: КАД СЕЉАК УМИРЕ