Сетих се Тебе,

Орана Свамила,

драгано моја из једног давно минулог живота,

када је наше племе плавих вилењака

кренуло из модрих кедрових шума у зеленој низини

пут оштрих и стрмих Пурпурних стена,

високо и далеко про Месечевих језера,

када је Плаво Сунце у поноћ

са своја три месеца од сребра

обасјавало све вилинске земље

на Беломе Пупку Севера

у белим и студеним

ноћима Сварога.