Лирски записи срца и душе

Да ли сте некада размишљали о љубавима, великим, узвишеним, дивотним, божанственим, романтичним љубавима које су широке као море сиње, о љубавима које не могу да приме обале живота!

Да ли сте некада размишљали о љубавима које су широке као Глаксија, као Васељена и које не могу да приме никакве и ничије обале живота, чак ни обале живота самих богова и богиња!

Да ли сте некада размишљали о великим душама које могу да се прошире на Планету, на Сунчев систем, на Галксију, на Космос!

Да, постоје такве љубави и постоје такве душе, у нама, међу нама и око нас, а ми их не видимо, ми их не примећујемо, јер смо оковани материјом.

Мали је човек, када га из материјалног света посматрамо, али, његова душа коју не видимо може бити шира од Васељене.

Мала је човечица, када је из спољнога света сазерцавамо, али њена љубав може бити тако велика, да је не могу примити никакве обале живота, чак ни обале живота самог Космоса.

Познавао сам две девојке чија је љубав била тако широка, да ту њихову љубав нису могле примите никакве обале живота.

Познавао сам их, јер су заједно са мном ишле у једну панчевачку средњу школу.

Били смо у истом разреду, у истом одељењу.

Биле су прелепе, препаметне, преосећајне, и прекрасно су певале умилним и дивотним вилинским гласом.

А онда су се, изненада, тихо и неприметно, једне јесење вечери искрале из интерната, и заувек нестале некамо без трага.

Нико никада више ништа није сазнао о њима.

Њихов нестанак је био велика тајна, не само за родитеље, наставнике и пријатеље, већ и за све јавне и тајне обавештајне службе.

У дневнику једне од њих, и то на последњој страници дневника у тврдом повезу, остао је записан стих:

А Љубав моју, широку као море, примити не могу обале живота!

Било је то пре педесет лета.

После неколико година, гле! открио сам, да је онај стих записан у дневнику једне од двеју трагичних јунакања наших дана, преписан из дивотног лирског штива Леонида Леонова, под насловом Евгенија Ивановна.

Вечерас се, не знам зашто, присетих својих школских другарица вилинског гласа, које су нетрагом нестале.

Данима пре тога, сећам се, биле су тужне и сетне, и певале су само тужне и сетне песме у врту испред интерната.

Нико није приметио њихову тугу, патњу и душевне боли…

Отишле су из овога света, јер у овоме свету, оваквом какав јесте, нема места за такве љубави и такве душе.

Звале су Емилија и Зорка.

Надам се, и верујем, и знам, да су одавно већ нашле уточишта у Свету Љубави, далеко одавде иза свих варки, привида, омаја и опсена, у Плавом Сазвежђу, на Плавоме Сунцу, у Свароговом Златном Ирију.