У ветровитој и мрачној ноћи,

без звезда и месечине,

на путу који не знам

ни куда ни камо води,

сам,

без игде икога,

без игде ичега,

лутам још светом варки и опсена,

чекајући да сретнем драгану своју

из једног живота минулог давно.

Минуше многа лета,

минуше столећа,

а љубави моје

из неких далеких светова и векова,

из неких скривених сазвежђа и васељена,

још увек у свету овоме нема.

И остарих, гле!

и смрт се приближи,

и пут се мој већ сконча у тишини,

а моје љубави,

невесте моје,

из једног давно минулог живота,

још увек нема,

још увек нема…