Требало би да се поздрављамо радосним поздравом!

Свакога јутра, свакога дана, сваке вечери.

Јер, какве мисли и речи упућејемо једни другима, тако ће нам и бити.

Морамо да се чувамо ми, Бели Срби и Беле Србкиње, морамо да се чувамо и бранимо, да љубимо и спасавамо једни друге.

Морамо да се радујемо у срцу и души кад год сретнемо Белу Србкињу, Белог Србина.

Да знамо и осећамо, и да видимо, да та Бела Србкиња има неки важан задатак, и да се нисмо случајно срели с њом; да знамо да сваки Бели Србин, у свакоме трену, води свети рат за Истину, Љубав, Лепоту, Доброту и Светлост.

Није данас у свету људи-звери и људи-гмазова лако бити Бела Србкиња, бити Бели Србин!

И, не само што није лако, већ је то велика одговорност, велики подвиг, велика дужност и велика мисија.

Али, Створитељ и Васељена чувају и благосиљају сваку Белу Србкињу и сваког Белог Србина.

И Створитељ и Васељена, као и сви наши Бели Богови, јесу на нашој страни, јесу с нама и уз нас.

Какви ми, Бели Срби и Беле Србкиње, будемо једни према другима, тако ће нас и Створитељ погледати, таква ће и Васељена бити према нама.