Душица Милосављевић: Острво чаробњака
Давно, негде у праисконији ове планете која некад бејаше Звезда, негде на средини Атланског океана налазило се кристално острво саздано од бљештаве светлости у коме бејаше кристални град! Око река које су проносиле сребрни и златни прах живог светла, летеше мале виле звончице које су тај прах шириле далеко около кристалног града! У највећој палати у огромном светлосном холу, око извора живота састајао се сабор чаробњака! Имали су ту моћ да делују на целу Васељену и шаљу спремне младе виле и вилењаке изузетних способности у разне светове кроз плави портал! И дан данас то раде …
Угледах себе у плавој хаљини, покривена плавим плаштом на белом једнорогу од светлости саме, како се поздравих са једним од најстаријих вилинских старешина. Он ме отпрати до краја времена и посла у свет људи . У руци сам држала жезло белога кристала, који у себи носи све остале боје. „Иако ми не познајемо време, морамо штитити ову плаву Звезду која ће постати планета и која ће се поново активирати у Звезду, у своју суштину!“, рече ми плави чаробњак на вилинском језику!
Сада смо обоје овде , и мој плави чаробњак и ја, који ме некад отпрати до самог краја временских капија! Сада знам да је време да Земља поново постане Звезда и да се Антлањ поново споји са светом људи!
Моја визија коју добих читајући песму Милорада Максимовића о Антлању!
Благословен Творац наш!
Душица Милосављевић
23.гумник 7525. године
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Предивно, Душице, предивно и чаробно!
Читајући твоје визије, гле, имам дубоко осећање, да сам и сам у твојим визијама!
Свако од ових величанствених дела која се овде свакодневно објављују и обелодањују су у ствари ЛИЧНЕ КАРТЕ писаца ових редова, којима они непобитно потврђују своју припадност Беломе Србству.
Неизмерно сам срећан што нас је оволико и што нас је свакога дана све више и више. За сво ово , наше буђење, освешћивање и отрежњење, морамо неизмерно бити захвални нашему врлом и велом песнику, који је у протеклих неколико деценија био толико упоран и тврдоглав, да ни за јоту није одступио нити устукнуо пред нашим непријатељима. И у њему, најтежим животним тренуцима, није поклекнуо већ је био достојанствен, доследан и одан Силама које је само он видео , осећао , препознавао и њима веровао, а које су га заузврат духовно одржавале на највишој разини . Све што се овде међу нама свакодневно збива и догађа , недоступно је и неразумљиво обичном свету или светини, који живи или боље рећи животари свакодневни учмали живот , живот без сврхе и смисла.
Благодарим свим Белим Србима и Србкињама на оданости Роду својему !