Путниче сапутниче,

Зашто си тих толико, да не чују ти се кораци?

Којим стазама сна, шеташ грлећи стабла

Столетна бојом земље обојена?

Које то траве ти милују стопала

Док их по врховима зеленкастим додирујеш?

Где цветају цветови које раздраган миришеш?

Певају птице над обасјаном твојом главом- знам,

А лептири лете и прах златни сипају на твоје лице!

Путниче, сапутниче,

Застани, предахни!

Смрти нема- живот је вечан- залуд тражиш је!

Постоји, можда, само река, коју једном пређемо,

Да се овде никада више не вратимо!

А можда? Можда се и вратимо

Кад  свирале Ветра нас позову,

Када се Сунце утамни а Месец избледи

Можда се вратимо …..

Путниче, сапутниче!