Које су ми речи дошле
изван свега што се светли
које су ми речи стигле
иза магли сваког ума…

Разјаснио јесам све трагове и вирове,
подигнуте очи душе моје
сневају и боје
све около својим сјајем.

Размотрио срцем и исписао душом
сваки корак који дође
сваку мисао у свем што јесте.

Замислио.
Обојио.
Подигао.
Надахнуо.

Свето Светло твоје вечно
сада биће моје греје,
чува и узвисује.
Сунце нема -гле- но одсјај само,
осмеха твог у јутро рано.

Једина моја коју си створио за ме
је лепота твоја кроз све дане!
Када се покрене игром ил’ песмом…
…ја у сваком трену видим те,

кроз њу и срце њено.

Једно…

Друго и не може бити.
И васколика светлост васељене све
да каже и опева кадра није,
о суштасву твоме…

Али ти волиш да живиш кроз њу.
Ти волиш да сијаш кроз мене.
Да срце и душа заувек сјаје,
кроз све што јесте, да никад не свене.

Љубим те…
Мало је то…

Волим те… И то је мало рећи.
Но само биће у својој тишини
гори и сјакти пламеном светим
док живи као једно у суштини…

Где зна…
Где осећа…

Шта јесам, шта јеси.