Тристатридесетитрећег дана после операције, велики ратник

Драгон Пламеног Језика, легендарни јунак битке код

Агатона, стао је пред Мансамана Оствареног, погледао га у

Очи одлучно и са пуно љубави и упитао:

„Да ли си, Мансамане, могао да избегнеш или одложиш рат са

Сам-у-рај-и-ма (Са-му-ра-ји-ма) Другога Реда? Зашто нисмо

постали невидљиви ? Можда си их могао одвратити од боја? А

могли смо их сравнити са земљом милион пута током нашег

међусобног кружења.“

„Онај који води“, одговорио је Мансаман, „који има власт над

људима и одлукама, над одлукама и људима, зна да мора да,

доноси одлуке које, наизглед и у садашњем трену, нису пријатне,

логичне или са смислом. Вођа мора да има истанчани инстикт

да је правац његових одлука потпуно исправан. Ради крајњег

циља мора се понешто и жртвовати.

 

Као што морепловац не може увек да избегне опасне и подмукле

струје или гребене, тако ни ратник не може да вечно кружи око

противника, већ га мора срести у Агатону или на Пољу од

Каћуна, пољу најчистијих могућности, поприштима унутарње

битке. Уосталом, шта ми, или кога, жртвујемо? Самураји

Другога Реда су наше с е н к е а ми можемо да изгубимо само део

или цели преостали талог.  Нужност по-беде Духа је коначна

радост за унутарњег ратника. Ова бит-ка је била одсутна  за

Витезе Праисконог Реда али и за Самураје. Ко је из ње изашао

жив-чист  је и чврст као гвожђе окаљено које је прошло кроз

велику Ватру и велику Воду.“

„Шта ћемо сад да радимо?“ упитао је Драгон

Мансаман га је погледао Очима које  Виде и Знају:

„Тражићемо реку испод реке,

Језеро испод језера,

Море испод мора,

Водеан испод водеана,

 

Извор испод извора

и бити у благости

коју само ратник светлости

може да спозна.“