Одсјаји златних бреза

Кишом милују ока видокруг.

Далеко негде, понад врхова њихових

раширена крила птица говорљивица.

Падајте капи, ви живе сте звезде

што срца отамнела светлите.

Падајте капи, вода сте жива,

Што враћа  душе од сила грабљивица.

Падајте капи, свака за по лице једно,

За лице милосно, добротом обасјано.

Гаја ће сретна запевати складно

У славу живота и Творца јер –

Сви смо Једно!

Од вас ћу само узети капи две

да оросим љубав моју вечну.

Прву за живот свевремени а

Другу за радост овога трена.

Прва ћу спустити у плам вечни

А друга ће драгоме срце помиловати

Да воли ме сада и овде

Док тихују брезе у овај Дан златни!