Дешава се,

понекад,

да упаднем у дубоку тугу и сету,

у тугу и сету дубоку као море сиње,

кад почнем да сажаљевам свако биће,

сваког живог створа,

не само на овоме свету,

већ и у свим иним световима,

кад ми се чини,

да свако биће,

ма где боравило,

тугује и пати

због пролазности и смртности своје.

У таквим тренуцима,

губим и веру и наду у било какво спасење,

у било какав пут ка избављењу

из вечног вртлога долазака и одлазака,

кад посумњам у све оно што сам икад знао,

схватао, могао и умео,

и кад ми дође да плачем

над судбином свих нас,

свих бића,

свих светова…

И, што је најчудније,

ја, који често тешим,

бодрим и соколим своје ближње,

ја, који често подижем посрнули дух својих ближњих,

западам у тако тешка стања

из којих ме

само Творац и Васељена

неким чудом извлаче.

У таквом се стању осећам

управо сада

док записујем ове стихове.

Али, проћи ће ме и то, знам!