Драган Симовић: Вилењакова туга и сета
Дешава се,
понекад,
да упаднем у дубоку тугу и сету,
у тугу и сету дубоку као море сиње,
кад почнем да сажаљевам свако биће,
сваког живог створа,
не само на овоме свету,
већ и у свим иним световима,
кад ми се чини,
да свако биће,
ма где боравило,
тугује и пати
због пролазности и смртности своје.
У таквим тренуцима,
губим и веру и наду у било какво спасење,
у било какав пут ка избављењу
из вечног вртлога долазака и одлазака,
кад посумњам у све оно што сам икад знао,
схватао, могао и умео,
и кад ми дође да плачем
над судбином свих нас,
свих бића,
свих светова…
И, што је најчудније,
ја, који често тешим,
бодрим и соколим своје ближње,
ја, који често подижем посрнули дух својих ближњих,
западам у тако тешка стања
из којих ме
само Творац и Васељена
неким чудом извлаче.
У таквом се стању осећам
управо сада
док записујем ове стихове.
Али, проћи ће ме и то, знам!



I kad vam reci odisu setom one su iscelujuce I bodre nas.Bog vas blagoslovio pesnice.
Благодарим ти од срца, драга Смиљана!
Благословена и радосна била, вазда и навек!