Кум је могао бити само један на нивоу једне породице. Кумовао је на венчањима, давао име детету, док би након смрти испод гроба постављао сламу, тзв. кумова слама, која је преминулој души обезбеђивала удобан пут на онај свет. Кум је симбол родоначелника породице и кроз њега, по веровању, говоре сви преци. Зато се став кума толико поштује у народу и његова реч има већу тежину од Божије.

У пословицама се каже “ Кум, па Бог“. Ако неко не би имао кума, обичај је био да изађе на раскрсницу и упита првог пролазника за кумство, јер се сматрало да су новопридошлог кума директно послали богови. А кумство се никада није одбијало, јер је сматрано да онај ко одбије кумство чини велики грех према тој породици јер онемогућава приступ прецима да помажу ближњима преко кума.

Од половине 19 века,  па до данас улога кумства губи на важности па се јавља више кумова и усвајају се западни обичаји страни Роду, што дефинитивно љути и Род и Богове!