Вилењакове оностране визије 

Јутрос сам свим суштаством својим осетио и доживео садашњи тренутак, овај тренутак вечности.

Не, никада до сада нисам на тој дубини унутарњих светова доживео, осетио, искусио и познао садашњи тренутак.

По први пут сам имао онтолошки доживљај садашњег тренутка вечности, а то значи, да сам садашњи тренутак доживео и познао као сушто космичко и божанско биће.

Видео сам, у јасновиђењу, једног дечака од пет-шест година обавијеног тананом и прозирном копреном од млечно-беле светлости како, радостан и раздраган, трчи зеленим пропланком под дивотно плавим небом, и у том дечаку, гле! у трену и изненада, препознах себе од пре шездесет лета!

О, како сам био радостан због тога!

Нека праискона милина запљусну ми и срце и душу и, ја заблагодарих Творцу и Васељени на том доживљају…

Неколико тренутака пре ове визије, пре овог изненадног буђења и просветљења, бејах обхрван тугом, сетом и чамотињом; не само што ми се није устајало из постоље, но, да будем искрен до краја, није ми се ни живело више у овоме свету…

Та визија дечака од пет-шест година, та дивотна слика коју никада раније нисам видео, мене је напросто васкрснула из пепела и, узнела ме високо у космичка лучезарна пространства…

То је био тренутак божанског озарења, тренутак чудесног просветљења…

Видео сам, а истовремено и схватио, да је онај дечак од пет-шест лета што раздрагано и радосно трчи пропланком обавијен дивотном божанском светлошћу, још увек жив – да је заистински жив и живљи но игда раније! – у неким оностраним упоредним световима, и да тај дечак од пет-шест лета, греје и храни моју душу и моје срце.

И, још сам нешто разјаснио и освестио.

Све док живи тај безбрижни и раздрагани дечак у оностраним упоредним световима, у Златном Свароговом Ирију, дотле ће живети и овај већ уморан и стар човек у мени који се скрива иза мојега имена, лика и обличја.

Данас сам васцели дан био весео, радостан и раздраган и, ништа ми не бејаше тешко, јер је све време из те пра-слике, из те живе визије дечака од пет-шест лета, исијавала чудесна животна енергија и грејала моје срце и моју душу, напросто ме вазносећи од Земље у неке плаветне и лучезарне висине.

Драги моји пријатељи, Бели Срби и Беле Србкиње, све док у вама, у неким оностраним и упоредним световима, живи неки ваш дечак или нека ваша девојчица од пет-шест лета, дотле ћете и ви живети радосно, раздрагано и, са смислом, у овоме свету.

Не дозволите да икада умру тај ваш дечак и та ваша девојчица, јер ћете – не дај, Боже! – са њиховом смрћу и ви заувек умрети.

То сам данас видео, осетио, схватио и освестио.