Доброслав (13.10.1938 – 19.05.2013) најпознатији руски волх, родноверни националиста и анти комуниста

Стријеле Јарила (1989) – Волх Доброслав

 

У овим судбоносним данима само слијепац не може да види да је борба јудео-масонске мафије ушла у завршну фазу.

А бојно поље – Русија.

Нашу Отаџбину, последњи бастион одбране од тајне свјетске владе покушавају да изједу изнутра. Подругљиво гледају на руску историју и културу, систематски уништавајући нашу изворну Природу, домаћи масони “мирним“ путем доводе нашу дјецу и унуке до дегенерације.

Под пријетњом самог постојања нације!

Вражја сила од најранијег дјетињства захтијева поклоњење крвавом пентаграму – Соломоновом печату.

Државни службеници продају власт руској плутократији која се купа у луксузу и раскоши док је домаће руско становништво осиромашено и затровано.  Спас нације и Природе је циљ јединствен и недјељив. Ништа није значајније у овом историјском тренутку у односу на очување природе као залог самоодржања и опстанка нације. Борбу против злокобне завјере може повести само национални ослободилачки покрет наоружан Руском Идејом. А јасно је да ова идеја и може и мора бити само Руска, и по духу, и по крви која јесте мистична супстанца.

У цјелокупној историји наше Родине лежи нешто пророчко и изванредно. Искуство нашег руског народа је трагично али истовремено и дубоко. Сада је судбина не само Русије, него и цијеле Земље, проклета од стране мрачних сила. Руска идеја је вјеровање у посебност руске мисије у свијету, то јест, ми смо предодређени да обликујемо будућност човјечанства, водећи и тако и себе и друге на пут спасења. Једини ефикасан начин борбе против мрачних опсесија је егзорцизам – потпуно истјеривање непријатељских сила. Једина алтернатива технократском лудилу је промјена човјековог односа према Мајци Природи – мистични пагански поглед на свијет. Борба против технократског бездушја подразумјева борбу против јудео-материјалистичке доктрине поробљавања човјека и Природе. Према томе, руска национална идеја је да се оживи родни и свијетли пагански дух који је саздан да разбије таму.

 

 

Шта ми знамо о старој словенској вјери? У шта су вјеровали и чему су се клањали наши преци? Имамо непотпуну слику словенске антике. Око непроцјенљивог споменика “Велесове књиге“ завјера ћутања. Паганизам као првобитни и вјечито млад поглед на свијет, као и култура која датира из златног доба хармоније између човјека и природе, нису разоткривени. Проблем откровења се своди на тумачења разних историјских и етнографских материјала, а установити истину је тешко јер је сав материјал прошао кроз хришћански филтер. Уосталом, као и подаци о гностицизму који је заправо представљао устанак здравог аријевског духа против хришћанства које је вршило јудаизацију тог истог духа. Како и историчари морају да извлаче чињенице из тенденциозних инсинуација црквених аутора који су најгори непријатељи мистичне гнозе тако и истраживачи руске предхришћанске вјере морају да је разматрају кроз призму свештенства – смртног непријатеља и мрзитеља светоотачких култова.

Родно поријекло историје руског народа је познато, прије свега из фалсификата опскурних идеолога, који су на сваки начин тежили да дискредитују народна паганска вјеровања, представљајући их “богомрском забавом“. О томе колико су непоуздани слични “докази“ указује и то да би та донедавно доминантна религија свако друго мишљење прогласила смртним гријехом.

Када је владајућа врхушка у Кијеву прихватила хришћанство, објавила је савез цркве и власти. Поставши државна религија, хришћанство има наспрам и против себе паганску националну културу што је нагло отуђило књаза од народа. Христијанизација Русије је имала имплантациону сврху. Људи су обраћани или силом, или обећањем, или обманом. Народ је прелазио на нову вјеру, не зато што је признавао њену моралну супериорност него зато да избјегне мучење и казне.

Волхе –  хранитеље културних традиција и свештених обреда су црквењаци жигосали као “демонске сасуде“. Били су живи спаљивани као и ведски исцјелитељи, пророчке дјевице, које су од православних инквизитора означавани као злокобне вјештице.  Такође су искоријенили свете лугове.

Хришћани су називали пагане “неуким идолопоклоницима“. Ријеч “идол“ проистиче из старогрчке ријечи “идеја“ или “идеал“. “Идеја“ је код грчких мислилаца значила “слика“ или “представа“. Најближе племенско и језичко сродство Словени имају са Прусима (балтски огранак) и Литванцима. Истраживач литванске митологије професор Л. Мержинскиј (18. вијек) на основу изучавања латинских извора је појаснио да се ријеч “idola“ (“идол“), не употребљава толико у смислу означавања дрвених, камених или жељезних представа богова колико у преносном значењу поштовања сила природе, небеских тијела и душа предака. Као мјесто поштовања, односно храм,  је служила дивљина.  Избор је био произвољан, то је могла бити шума или домаће огњиште.

Источни Словени су под утицајем Скито-сарматских племена и Варјага почели да приказују своја божанства у киповима. Но чак и тада је то само спољашњи облик идолопоклонства, његово материјализовање, да тако кажем, то обличје је било само маска која скрива истинску суштину и личност. Слике односно кипови су служили као симболи нечега што није доступно разуму. Први кумир Перуна је у Кијеву поставио (кнез) Владимир а у Новгороду (бојар) Добриња. Под Владимиром се први пут појављују у Русији затворени храмови, гдје је он, по ријечима саге Олафа Тригвасона, и сам приносио жртве. Нема вијести о постојању посебне касте свештеника (жречева) код Источних Словена који би били надлежни за правилно извршавање обреда жртворприношења (одсуство свештничке касте је у великој мјери допринијело побједи хришћанства). Руске обреде, нарочито са везивање са култом предака, вршили су племенски преставници или најстарији у родовима или породицама. Постоје одређене сличности са Германима о којима је Цезар писао у својим “Коментарима о галском рату“: “Обичаји Германа се у много чему разликују од галских; они немају друиде који управљају богослужењем и мало придају значаја жртвоприношењу.“

Одсуство кумира код Руса због којих би се правили велелепни храмови и приносиле крваве жртве, као и одсуство свештеничке касте која би управљала обредима и приношењима жртве, понекад се спомиње као нижи степен вјерског развоја у односу на антички паганизам. Да, код древних Словена није било рукотворених и изображених божанстава затворених у вјештачким објектима гдје су божанства “живјела“. Баш као што их није било ни код њихових рођака Словено-Германа о којима је говорено у Тацитовој “Германији“: “Они сматрају неспојивим да величина њихових богова буде затворена међу четири зида или да их представљају људском сликом. Они посвећују своје шуме и шумарке и називају боговима  нешто тајанствено, oпипљиво само духу. “

Древним Русима је био неприхватљив и стран примитивни култ личности једног божанства који негдје изван рјешава судбину свијета. Они нису знали за велике антропоморфне богове, попут Грка и Римљана. Словенски паганизам подразумјева више апстрактне појмове древних религијских и филозофских погледа на свијет који је вјечан са људском расом; Духовно начело иманентне природе.

Божанства словенског пантеона, спајају се са елементима, и оличена су у креативним принципима природе, њеним мистичним познањем које стоји иза сваког феномена и руководи  хармонијом мира.

Религиозно вјеровање Словена је било само по себи архаично, одвећ урођени слој религиозних идеја, које су биле заједничко власништво породице индоевропских народа; оне су настале прије почетка историје Словена као посебне племенске групе и у будућности се нису изобличиле.

То се десило у тој удаљеној епохи, када је дошло до заједнице плавокосих и плавооких људи са једним језиком и једним погледом на Природу. Како потврђују савремена антрополошка, археолошка, историјско-етнографска и лингвистичка истраживања, територија формирања младе индо-европске расе се простирала на сјеверу Црног мора. Гдје је прадомовина и исконски завичај Руса.

У словенском фолклору, легендама, вјеровањима и древним предањима, као сива стијена у руским равницама, протеже се сјећање на првобитна вјеровања, као праизвор – првоисточник,  који је халапљиво прогутао све некадашње токове – касније религије индоевропских племена. Хиндуистичка религија која је заснована на Ведама, происходи из прасловенских и индоевропских Веда, продуховљеном и пророчком знању. Познати научник Ото Шрадер је писао: “Код древних Индуса је култ предака састављен од безброј ситних детаља што подсјећа на руски обред сахрањивања“. (О. Шрадер “Индоевропљани“)

Јарило – име древног божанства Сунца. Име настало од индо-европског корјена “јар“, означавајући силу васкрсавајућег прољетног Сунца, код Грка је то “ер“ . Дакле, “херој“ – а одатле и “Херакле“.  Херој је у грчкох митологији знаменити предак – вожд. Први међу херојима је био Херакло. Код викинга Јарл, идентично са руским “бојаром“ (племићем).

Још не тако давно, сматрани су корјени европске културе као грко-римско наслеђе антике. Изузетан истраживач словенског паганизма професор П.Г Богатирев је писао: “Грчка и индијска митологија је много даља од индо-европске него митологија савремених словенских народа“. Словено-руска духовна култура је очувала и наставила традицију до данас, издижући се у заједничком индо-европском наслеђу, чак и генетском основом као мајка свих пратећих култура и завјет предака.

“Језик“ код Словена значи исто што и “племе“. Код ових термина је добро споменути значење ријечи “паганин“, који је наметнуо христијанизовани Рим, а која је ознавачала језичника (старовјерца)  и житеља села (лат. Pagus), који је чувао вјерност отачким светињама.

Језичество (родовјерје прим.прев) је дословно исто што и народност. Народна, језичка религија је национална религија. Она се заснива на култу реинкарнације претка.

Језичество – то је култура. Јудео-хришћанство – то је дезинтеграција, “цивилизација“.   Концепт културе дугује своје поријекло култу предака, култура је незамислива без светоотачке традиције (не у хришћанском смислу прим. прев.). У циљу приближавања  разумијевања древних, потребно је размотрити како је одлучујућу улогу у животу играо култа претка.