Верица Стојиљковић: Ветар стиже са далеког Севера …
Дунуо је Ветар – стиже са далеког Севера!
Звона милозвучног дрвета – подрављају га!
Причу ће – рече – испричати Вучјег чопора!
Спремио се Месец удобно на облаку
А Звезде засијале и …. ућутале!
Воде река се умирише – скоро засташе!
Пробудише се Гаврани, да полете умало!
У ноћи као што је ова, желе сви и
Опали Листови Дрвећа желе да чују Бајку!
Хучи Ветар свиралом, никако да стане!
,,Хајде крени,, – већ повикаше сви!
,,Па зар, не чујете?,, – пита Ветар –
Причам, урличем и завијам све време… ,,
….. Па то сте Ви!,
Чопор до чопора, Вук до Вука!
Зар сте све заборавили’?
Зар заборависте кад Људи бејасте и
Кад животе њихове водисте?
Зар заборависте и кад Вукови бејасте,
Кад по врлетима се окупљасте и
Најстаријим језиком говористе’?
Жамор утихну и спустише се главе све!
,,Не! Не стидите се што заборависте!
Важно је да се сетисте, да сте део чопора!,, –
Дуго у ноћи, све до јутра, чуо се
Глас Вукова – песма праисконог хора!


Дивно написано!
Хвала Словену Ст!аром