Већ сам писао о Бранислави Чоловић, али има разлога, да вазда и увек изнова пишем о њој.

Она је веома даровита песникиња вилинског гласа и племенита Бела Србкиња која Бело Србство носи у својему пречистом срцу.

Храбра је, неустрашива, одлучна, одважна и паметна наша Бранислава Чоловић, јер Бело Србство, срцем, душом, духом и суштаством својим брани тамо где је данас најтеже бранити Бело Србство – у, од Белог Србства, посве одрођеној Црној Гори!

Браниславу Чоловић, у овом трену, видим као Сварогову и Перунову посвећену ратницу која својим етеричним и енергетским мачем сасеца око себе сенке и утваре, као и све ине мрачне и рептилске ентитете што насрћу и кидишу на Бело Србство.

У Црној Гори се, у овоме часу, води жесток рат за Бело Србство.

Мало је оних који виде, осећају и знају шта данас значи бити Бели Србин, а поготову Бела Србкиња, у Црној Гори!

Али, није довољно само да се дивимо овој песничкој вили и Белој Србкињи, већ, пре свега, морамо да је упитамо, како живи!

Јер, Бранислава је и самохрана мајка.

У окружењу србомрзаца није нимало лако једној Белој Србкињи да буде самохрана мајка.

Да живи Бело Србство и да на своју децу преноси љубав према Беломе Србству.

Зато би сви ми требало, понекад, да је упитамо: Бранислава, Бела Србкињо, треба ли ти наша помоћ?

И каква ти је наша помоћ најпотребнија?

Бранислава је достојанствена, поносита и дична Бела Србкиња, права Сварогова и Перунова ратница, и она се никада никоме неће пожалити, она никада сама и на своју руку неће затражити нашу помоћ, али, зато бисмо ми сами, по срцу и души нашој, требало да је приупитамо, да јој се нађемо у близини, да јој припомогнемо, да јој притекнемо у помоћ.

У Законику и Завету Белих Срба стоји записано, да је света дужност сваког Белог Србина да притекне у помоћ свакоме Беломе Србину и свакој Белој Србкињи.

Тај Законик и Завет у овоме часу обнављамо.

Јер, тај Законик и Завет се не односе само на прошлост, него и на садашњност као и на будућност.

Будући да све ово пишем на своју руку, из срца и душе, не питавши никога, савест ми налаже, да замолим Браниславу, нашу песничку вилу, да се јави Верици, Марку или мени, те да нам каже, треба ли јој, у овоме трену, било каква наша помоћ.

Ако ми не помажемо и не спасавамо једни други, онда је, зацело, свршено с нама!

(Бранислава Чоловић, србска песничка вила из Црне Горе.)