О, Душо моја

Што скривена у латицама,

Светобојних Цветова спаваш и

Сневаш о Световима далеким,

Звездама златним, сребрним,

Пурпурним, Звездама зеленим……

Сневаш о водама Живим, како

Падају литицама Светопланинским ….

Зовеш Орлове, Роде, Лабудове,

Крила да рашире, Песму да певају,

О радости Живота да причају!

 

О, Душо моја

Прахом Лептира покривена!

Смеши се твоје Лице

Уснулим, шареним Ливадама мирисним,

Облаку што лако Небом плови

И ветру Развигорцу што, ено,  хита….

 

О, Душо моја….

Грли те дрво столетног Храста,

Јаблана и Тополе, Бора – грли те и Кестен…

И Бреза те грли  златна, грли те и Липа…

Грли те камен Облутак и камен Кремен…

 

Освит Зоре прошао је,  увелико је Дан!

Отвори очи, да погледаш, шта осликао је

Твој Сан!