Ал’ младост луда што не пита, неће да слуша, воли да скита,
Поведе мене на крилима својим, што даље летим, све више волим
Предјеле неке непознате, градове, људе, ситне сате,
Пијанке, друштво и проводе, тад знала нисам ђе ме воде.

Ево ме сада к’о стара вила, нестала младост, нестала крила
У туђој земљи заробљена, душа ми жедна, гладна и гола,
Мрвице скупља с’ туђинског стола…
И све што имам, жеља је јака да вратим се кући, земљи предака
Молим те Боже, помози, опрости, не дозволи овђе да ми мрзну кости…

А туђе сунце некад ми драго, као са слике грије али хладно,
Свакога трена твоје ријечи бако, одзвањају тихо и полако:
„Туга је сине туђа земља, топлијег сунца од нашег нема,
Нит бољих људи, славнијих предака и не би сине већих јунака.
Нит љепше земље ни љепшег неба, ти тражиш сине погачу крај хљеба.”